Lovac zarobljen u snegu
17.maj 2015. Godine, tridesetšestogodišnji Brajan Kunu izlazi iz platnenog šatora. Videvši da je sneg konačno prestao da pada, zapitao se da li će ga neko uopšte pronaći u velikom, dubokom snegu. Obučen u debelu zimsku jaknu i pantalone, lovac zarobljen u snegu popeo, se uz brdo iznad logora, koji je podigao prethodne večeri. Motorne sanke su mu se pokvarile, nema dometa već peti dan. Pokušavao je radio stanicom da uhvati kakav god signal, ali mu ne ide od ruke. Naložio je vatru, na njen plamen poprskao malo ulja što mu je ostalo u zalihama, kako bi se dobio jak, crni vidljivi dim. Ali dima gotovo da nije ni bilo. Ako bi se neki spasilački avion našao iznad njega, možda bi uz pomoć dima mogao da signalizira da je tu.
Kako se Brajan našao zarobljen u snegu?
Njegov cilj bio je da motornim dugačkim sankama pređe skoro preko 400 km guste tundre. Za njim će vući velike sanke sa zalihama, naći će se sa prijateljima i ići će u lov nekoliko dana. Želeo je da se kući vrati sa mnogo kilograma ulova. Krenuo je na put 10. maja 2015. Godine. Vozio se jugoistočno preko 20 časova. Posle 2 dana vožnje, stigao je do mesta Iglulika. Tu je prenoćio kod svog prijatelja, pa zatim sutradan nastavio uzbudljivo putovanje. Lovac je od svoje treće godine, a malo ko je mogao da se poredi sa njegovim sposobnostima kada je reč o preživljavanju u divljini.
Plan je bio da se vozi od kolibe do kolibe, tu bi imao gde da se odmori, a ima i jaku radio stanicu iz pomoć koje će se čuti sa prijateljima koji su takođe u lovu. Stigao je do prve kolibe, ali njegove radio stanice nema. Ona je negde iza njega ostala zatrpana u snegu zajedno sa vrećom za spavanje. Ostala mu je samo ručna radio stanica koja ima domet svega par kilometara. Odlučio je da prespava u kolibi, kada svane da se uputi do Repals Beja. Do ovog mesta bi mu trebao jedan dan putovanja. Krenuo je.
Kako se kretao južnije, ravnice gotovo da nije ni bilo. Sneg je pravio brda i doline, malo malo pa snežni usek. Probijao je se jedva, dok sanke nisu stale. Pokušavao je da ih nekako popravi, ali mu nije uspelo.
Iz Repals Beja spasioci su krenuli da traže bar neki trag. Iz Trentona (glavni grad američke savezne države Nju Džerzi) poslali su dva aviona u cilju da ga pronađu i spasu. Brajan se već peti dan smrzava, sam, bez vreće za spavanje, bez glavne radio stanice, bez motornih sanki. Odlučio je da mora poći dalje.
Prokuvao je vodu i sipao u termos. Spakovao je lovački nož, hleb, slaninu, municiju, baklje. Sve je stalo u šatorsko krilo. Uzeo je pušku u ruke i krenuo. Probijao se kroz sneg dubok pola metra, u putu pio vruću vodu kako bi se zgrejao, jer temperatura u sred dana nije prelazila nulu. Kada je naišao na liticu, nožem je urezao i napravio sklonište, dovoljno da ga može zaštiti od vetra i snega. Tu je jeo, prekrio sklonište šatorskim krilom I malo zaspao. Osetio se mnogo jače i odmornije. Hodajući bodrio je sebe i pričao da nema odustajanja, morao je hodati. Video je avione koji su ga tražili. Mahao im pupkom, palio baklju, ali nije uspeo. Te noći napravio je ponovo sklonište, ali ovoga puta u snegu. Malo ga je štitilo ali on je bio preumoran, hladan, iscrpljen, nije uspeo da se zagreje. Temperatura tela mu je opadala, pomislio je da će umreti. Spakovao je ostatak stvari u ranac, ali je šnir pukao. Bacio ga je, a ono što je moglo stati u džepove to je i nagurao. Šatorsko krilo je prebacio oko sebe I nastavio hodati. Nakon stotinak metara pao je sa nogu. Kroz glavu mu je prolazila porodica, kćerke, njihovo odrastanje bez oca, ali ne, on je odlučio da mora nastaviti dalje. Korak po korak, video je radio tornjeve, prvi znakovi civilizacije nakon mnogo kilometara i dugog vremena. Ušao je u obližnju lovačku kolibu, naložio vatru I tako zaspao. Probudio se posle 12 časova i krenuo da se spušta ka gradu Replas Beja.
Ugledao je prvu kuću i svetlo u njoj. Pokuca, otvori mu neka žena kojoj je objasnio šta ga je zadesilo. Iako su do nedavno bili potpuni stranci, od nje je saznao da gas vi oni već danima traže i da je sve obradovala ves o tome da je preživeo!