Specijalne operacije: Iran i Sirija

Britanski list “Sandej tajms” objavio je, krajem oktobra prošle godine, “vruću vest” da su specijalne jedinice britanske armije SAS (Special Air Service) do sada nekoliko puta ulazile na teritoriju Irana u okviru tajnog pograničnog rata protiv specijalnih snaga Al Kuds iranske Revolucionarne garde (pazdarana).

Specijalne operacije: Iran i Sirija – Pozivajući se na pouzdane izvore iz ministarstva odbrane u Londonu, list tvrdi da je bilo najmanje šest intezivnih razmena vatre između britanskih specijalaca i krijumčara oružja, koje čine Iranci i pripadnici šiitske milicije u Iraku.

Zasede za krijumčare

Među britanskim komandantima u Iraku vlada zabrinutost da Iran obustavu vatre šiitske milicije u Iraku koristi da bi ubrzao njihovo naoružavanje u okviru priprema za ofanzivu protiv britanske baze na aerodromu u Basri na jugu Iraka, baš blizu granice sa Iranom.  Da bi se to sprečilo, na teren su već odavno poslati timovi specijalaca iz SAS-a, koji izvode borbene operacije duž iranske granice u provincijama Basra i Majsan. U ovim tajnim operacijama pomažu im kolege iz australijskog puka SAS i američkih specijalnih snaga. Oni patroliraju u terenskim vozilima duž iračko-iranske granice napadajući iz zasede krijumčare oružja, koji prebacuju i rakete zemlja-vazduh i komponente za izradu improvizovanih eksplozivnih naprava (IED), koje pobunjenici u Iraku postavljaju pored puteva, napadajući američke i druge savezničke trupe. Ove bombe-krajputaši pokazale su se kao najopasnije i najpodmuklije oružje, od koga je stradalo mnogo stranih vojnika u Iraku.

Pored ovoga, neprestano se pojavljuju izveštaji da se američke snage za specijalne operacije već nalaze unutar Irana i da se pripremaju za eventualni napad (sprovode intezivna obaveštajno-izviđačka dejstva). Međutim, izvori bliski britanskim trupama tvrde da njihove (kao i američke) specijalne snage isključivo zaustavljaju krijumčare oružja i teroriste koji se ubacuju u Irak. Pomenuti sukobi odigravaju se usred intezivnih anglo-američkih obaveštajnih operacija protiv Irana (elektronsko i taktičko izviđanje, prisluškivanje, informacije od doušnika). Obaveštajni izvori navode da Britanci imaju više od 70 stručnjaka za farsi (iranski) jezik u sastavu svojih trupa u Iraku, koji prate iranske sisteme veza i komunikacije, prisluškuju razgovore, i tako dobijeni obaveštajni podaci razmenjuju se sa američkim kolegama.

U sklopu ove velike obaveštajne operacije, u toku 2007. godine sedam američkih strateških izviđačkih aviona U2 prošlo je kroz vazduhoplovnu bazu RAF-a Ferford u Glosterširu na putu do baze Akrotiri na Kipru ili Al-Dafre u Abu Dabiju, odakle polaze špijunski letovi koji se odvijaju iznad Irana. Prikupljeni obaveštajni podaci sa zemlje i vazduha pokazuju da snage Al Kuds iranske Revolucionarne garde povećavaju svoje zalihe naoružanja i kod šiitske milicije u Iraku i kod talibana u Avganistanu i da tako potpaljuju sukobe u ovim regionima.

Nevidljive patrole

Obaveštajno-izviđačke aktivnosti i prikupljanje važnih informacija na terenu, često u protivničkoj pozadini, predstavljaju jedan od primarnih zadataka 22. puka SAS, još od osnivanja jedinice u Severnoj Africi 1941. godine. U njihovom žargonu te akcije zovu se „oči u pozadini“ („Eyes behinde the lines“). Tako je bilo u Malaji, Borneu, Omanu, Foklandima, Severnoj Irskoj, „Pustinjskoj oluji“, Bosni, Avganistanu (operacija „Enduring Freedom“), Iraku (operacija „Iraqi Freedom“). Primera radi, komandosi SAS-a prvi su se tajno iskrcali na Foklande u martu 1982. godine da bi prikupili važne podatke o pokretima i razmeštaju argentinskih trupa i locirali položaje ciljeva za napade britanske avijacije i mornarice. Deset patrola, svaka jačine 4 komandosa, iz sastava G skvadrona 22. puka SAS, ubacilo se na ostrvo tri do četiri nedelje pre iskrcavanja glavnine britanskih snaga. Prikupljene dragocene obaveštajne podatke slali su radio-vezom na nosač aviona „Hermes“, admiralski brod britanske mornarice, koji ih je i doveo blizu Foklanda.

Vodili su rat očima i ušima.

Jedna od patrola osmatrala je neprijateljske trupe u strateški važnom zalivu San Karlos, gde je trebalo da bude jedno do glavnih mesta za iskrcavanje desantnih snaga. Put od 150 milja od „Hermesa“ do Foklanda prevalili su helikopterima, koji su ih iskrcali 20 milja od planiranog položaja. Trebalo im je 5 noći da peške pređu ovu razdaljinu, zbog veoma teškog, brdovitog terena i lošeg i hladnog vremena. Svaki član patrole nosio je, u proseku, oko 70 kg opreme, od čega je najveći deo zauzimalo naoružanje, municija, voda i hrana. Morali su da prežive skoro mesec dana na izolovanom terenu, u neprijateljskom okruženju. Kretali su se i osmatrali noću, a tokom dana ležali maskirani u improvizovanim skloništima u šipražju po uvalama. Hladnoća je bila nepodnošljiva, uvlačila se do kostiju.

Informacije koje su slale „nevidljive patrole“ SAS-a bile su od velikog značaja za uspeh čitave operacije. Još na početku svoje tajne misije, javili su da je oko 650 Argentinaca (ceo bataljon) ukopano na plaži u zalivu San Karlos. Patrola je locirala i improvizovani aerodrom sa nekoliko aviona i veliki rezervoar za gorivo u blizini. Na osnovu njihovih izveštaja poleteli su „Si herijeri“ sa nosača i bombardovali aerodrom i rezervoar, a zatim i trupe u zalivu.

Tajna akcija u Siriji

I druga vest koja je privukla pažnju vojnih eksperata proteklih meseci, došla je iz  vrućeg regiona Bliskog istoka. U njoj se kaže da su izraelski borbeni avioni izveli 6. septembra 2007. tajnu operaciju u Siriji, gde su bombardovali „nuklearni objekat“ razvijen u saradnji sa Severnom Korejom. Pre nego što su avioni izveli bombardovanje, izraelski komandosi su se dokopali nekoliko uzoraka nuklearnog materijala na tajnom mestu u Siriji, koje je posle napadnuto. Zapravo, izraelski obaveštajci iz tajne službe „Mosad“ mesecima su skupljali informacije u Siriji, i na kraju su uspeli da lociraju nuklearni materijal u jednom objektu na severu zemlje, u mestu Tel al-Abajad, blizu granice sa Turskom.

Ove informacije su dostavljene Vašingtonu, odakle je, međutim, tražen i konkretan dokaz o postojanju opasnog materijala. Zato se tim izraelskih komandosa, najverovatnije preobučen u sirijske uniforme, ubacio u naznačenu zonu,  dočepao uzoraka i odneo ih u Izrael na ispitivanje. Ustanovljeno da je uzorci potiču iz Severne Koreje, pa je posle dobijene saglasnosti SAD, dato „zeleno svetlo“ za izvođenje vazdušnog udara. Operacijom je lično rukovodio izraelski ministar odbrane Ehud Barak, general u penziji, jedan od najodlikovanijih oficira izraelske vojske, koji je nekada komandovao specijalnom jedinicom Generalštaba „Sajeret Matkal“. Operacija je izvedena uz tako stroge mere zaštite tajnosti da piloti koji su bili u grupi za podršku, koja je obezbeđivala avione u borbenoj misiji, uopšte nisu znali detalje akcije, dok su piloti koji su izvodili napad bili upoznati s ciljem koji će napasti tek kada su bili u vazduhu.

Zaslepljeni radari

Koji je konktretno bio cilj napada, ostalo je tajna o kojoj ćute obe strane, ali obaveštajni izvori tvrde da je u pitanju sirijski nuklerani centar u izgradnji, koji se podiže uz pomoć severnokorejskih stručnjaka. Pored ovog primarnog, moguće da je postojao i sekundarni cilj – da se uvežba taktika za eventualni napad na iranska nuklearna postrojenja. Pojavile su se i informacije da je metu predstavljalo iransko oružje namenjeno libanskom Hezbolahu, što je manje verovatno.

Američki magazin za pitanja avijacije „Aviejšn vikli“, u pokušaju da odgovori kako su izraelski avion uspeli da prodru tako duboko u vazdušni prostor Sirije, objavio je teoriju eksperata da je, po svoj prilici, korišćena posebna tehnologija za ometanje radara PVO. Ova tehnologija omogućava upad u neprijateljsku komunikacionu mrežu  i „sagledavanje šta neprijateljski senzori vide“, pa čak može i da manipuliše njima tako što dolazeća letelica ne može da se primeti. Kao posledica dobijaju se podaci o pogrešnim metama i zbunjujuće poruke.

Sličan američki sistem tipa „sater“ testiran je u operacijama u Avganistanu i Iraku. Takođe, tvrdi se da je grupa ruskih stručnjaka boravila u Siriji, posle bombardovanja, sa zadatkom da prouči zašto radarski sistem ruske proizvodnje nije primetio izraelske avione. Isto pitanje postavio je i Iran, jer slične sisteme koristi od ranije, a prošle godine je kupio 29 lansirnih uređaja tipa „tor“ od Rusije za 750 miliona dolara, da bi štitili nuklearna postrojenja u toj zemlji. Ostalo je nepoznato, bar za širu javnost, kako su se izraelski avioni F-16 i F-15, bez „stelt“ tehnologije, probili neprimećeni kroz sirijske PVO radare. Moguće je da su avioni doleteli iz pravca Mediterana, što znači da su leteli nisko iznad mora, da bi izbegli radare. Ali to je samo jedan deo maršrute leta. Posle akcije pronađeni su odbačeni dodatni avionski rezervoari za gorivo, na turskoj teritoriji blizu granice sa Sirijom.

Izrael i Sirija su još uvek zvanično u ratu od 1967. godine, kada je izraelska vojska okupirala stratešku Golansku visoravan. Ponovo su zaratili 1973, a godinu dana kasnije proglašen je prekid vatre, koji je i dalje na snazi. U međuvremenu, žestoko su se sukobil i 1982 . godine prilikom izraelskog upada u Liban (operacija „Mira za Galileju“).

Autor teksta: Dragan Džamić
Izvor slika: cathnews.co.nz, dailystar.co.uk